beats by dre cheap

MARTIN KAČUR, Ivan Cankar

Glavna ličnost romana (objavljenog 1906. godine), je slovenački inteligent, učitelj Martin Kačur, koji svojom osnovnom dužnošću smatra prosvećivanje narodnih masa, radnih ljudi u zabačenim selima. Njegova borba je uzaludna, vodi ga u konačnu propast...

Tragom posla mladi učitelj uputio se u selo Zapolje. Zalud mu je ljekar Brinar, mještanin i dobar poznavalac Zapolja, savjetovao: - „To je prokleto gnezdo, da gorega nema na svetu. Ne kažem: kraj je lep, samo da ljudi nema!“ (str. 22) – „Znate, dakle, već iz iskustva da prosvećivanje naroda nije dobar i koristan posao.“ (str. 24) – „Ne ženite se nikada i uopšte klonite se žena koliko god je to moguće, pošto ste učitelj.“ (str.24)

– „Ne treba da se plašim ljudi, ni da ih slušam, ni da se ravnam prema njima! Treba biti kao zemlja, kao to polje! Rađa kad hoće i kako samo hoće, čovek mu je rob. Takav treba biti: sam svoj, slobodan.“ (str. 33)  Ljekarevim savjetima nije pridavao posebnu pažnju: želi osnovati čitalačko i prosvjetno društvo, zaljubio se u Minku, Sitarevu kći... – „Šta sam im učinio? Te ljude još nikada nisam video, nikada sa njima još ni reči nisam progovorio, a ipak me mrze.“ (str. 49)

Brzo se Martin uvjerio u istinitost ljekarevih riječi. – „Ta već unapred sam znao: idealist nije ni za kakav posao, a najmanje za spasavanje naroda! Eto vam sada idealisto, za vašu smetenost! Šta mislite, da budu mirni dok ih poredite sa stokom! (str. 60, riječi ljekara) – „Gde sam to došao?“ (str. 73) – čudio se Kačur u nevjerici. Teška srca oprašta se od hladnokrvne Minke, odlazi u mračno selo Blatni Do.

            U Blatnom Dolu savjetuje ga sveštenik: - „Treba se navići, to je sve! Ja sam se, eto, navikao. Sad i ne želim da odem, a i kad bih i hteo, ne bih mogao, jer bi mi ljudi preprečili put kosama! A kuda bih sad? Živeo sam ovde dvadeset godina i poseljačio sam se - kako bih inače živeo? Tu nema drukčijeg života; živi sa svetom kao što i oni žive, ili pak umri! Sad više i ne želim kuda drugde. I kuda bih? Nigde više ne bih pristao i bio bih smeten kao slepi miš na suncu.“ (str. 87) – „Nikada se nemojte zauzimati za narod! On sam najbolje zna šta je za njega: jede, pije, crkava – šta ima još drugo?“ (str. 89) – „A učitelj je gore nego sluga; gospodski ne može živeti, a životinjski ne sme! (str. 97) – „U Blatni Do bi mogao doći i sam Hristos, pa bi morao ćutati! Ovakvih ljudi nisam video još nigde na svetu: noć tako mrkla da je stotinu sunca ne bi razagnalo! (str. 101) Ženi se sa Tončkom; prilagođava se životu u Blatnom Dolu.

            Godinama poslije, Kačur sa ženom i troje djece, napokon odlazi u svijetlo selo Lazi, pun nade u bolji život. » - „Kuda će me talasi baciti? Šta će biti sa mnom, starcem?“ – rekao je župnik koji je bio gospodar i sužanj Blatnog Dola... Plašio se Kačur izaći iz tamnice na koju je navikao – da li će te oči, naviknute na tamu, moći podneti svetlost?... « (str. 129) Poučen iskustvom, u novom mjestu Kačur se ne želi uvlačiti u nevolje, izjavljuje da će samo obavljati svoje dužnosti. Začuđen je tim nastupom predsjednik općine: - „Šta se to mene tiče? Šta mislite da sam špijun? Učitelj je isto tako slobodan čovek kao i svako drugi; radite ono što vam se čini da je pravo!...Ulizice nisu najbolji ljudi! (str. 135) Nikada nije pomislio da bi mu Blatni Do mogao nedostajati. U njemu nema nekadašnje borbenosti, energije, on je list koji se povija kako vjetar puše. – „Sa svojom jarkom žestinom sunce je sijalo u sobu i ta svetlost ga je gušila; bojao se nje, kao što se nekada bojao onih senki u Blatnom Dolu. Osećao se u toj svetlosti strancem, slabašnim i plašljivim, osećao se strancem pred svojom ženom, koja je pila svetlost punim gutljajima, tako da joj se svetlost sijala sa lica i iz očiju...“ (str. 137) – „Ženu koja mu je ranije bila samo tuđinka, mrzeo je sa svom tihom, bolnom snagom nemoćnog srca.“ (str. 145)  Za novog upravnika škole postavljen je Ferijan, nekadašnji Martinov prijatelj. Kačur ne može to shvatiti. – „To nije pravo! Tako ne mogu ići božji putevi!... Stradanja bez nagrade... nagrada bez stradanja!... (str. 149) Ferjan mu objašnjava: - „Tada u Zapolju bio si dete, a dete si bio i u Zlatnom Dolu i dete si još uvek! Šta ne razumeš? Tada, pre dvanaest godina, čovek nije smeo biti napredan... sada sme! Još mu to i koristi!“ (str. 150)

            Umro je njegov miljenik, najmlađi, bolešljivi sin, a pored toga otkrio je da ga žena varala sa mnogima. – „Čovek se mora upravljati prema vremenu, ne prema sebi! I kada nema vetra, treba pričekati dok dune... Ako je čovek svojeglav... jurne sam napred... ne postigne ništa, padne u blato... Ako se upravlja prema drugima može skrstiti ruke i vreme će raditi za njega... Tako je; ja sam mislio sejati u jesen a žnjeti u proleće...“ (str. 171) Spas traži u čaši, tragično okončava Kačurev život.

čitaonica
http://citaonica.blogger.ba
14/09/2010 16:52